Život jedne radnice u Srbiji u sistemu buržuaske ekonomije

"... radna snaga je roba u našem današnjem kapitalističkom društvu,roba kao svaka druga roba ili ipak sasvim osobito roba. Naime, radna snaga ima naročita svojstva, moć da stvara vrednost, da bude izvor vrednosti

i to izvor veće vrednosti nego što je sama ima". – Karl Marks

Od pada socijalizma 1989. godine i razbijanja Saveza komunista Jugoslavije a zatim države, radnička klasa je počela da lupa u šerpe i lonce, da luduje ulicama verujući raznoraznim tipovima, i podsvesno prihvata njihovu, nehumanu, lažnu i podmuklu nauku, da je radniku bolje u kapitalizmu nego u socijalizmu. Nesposobni Miloševićev režim doveo je radničku klasu do očaja i do toga da bude namagarčena; I šta sada imamo?

            Imamo radnicu Snežu iz Kragujevca koja je dvadeset godina radila u fabrici automobila. Dolaskom dosovskh kolonijalističkih sila i soroševih sistema vrednosti postala je tehnološki višak. Na televiziji B≡92 nagrnuli su raznorazni ekonomski analitičari i govorili da imamo razmaženu radničku klasu, neodgovornu, nesposobnu, koja nije prihvatila soroševe sisteme vrednosti, koja ne prihvata da je roba na tržištu, i koja je kriva što je živa. No da se vratimo našoj radnici Sneži. Sneža se posle dvadeset godina odgovornog rada našla na Zavodu za zapošljavanje i obrazovanje (ZZO). Uslovili su je da mora da ide na konobarski kurs, da uči predmete iz ugostiteljstva i engleski jezik; Zamislite žena koja je dvadeset godina radila metalske poslove, udala se i odgajila dvoje dece i ima bezbroj problema mora da uči engleski i da uslužuje ljude. Da nije strašno bilo bi smešno. Kada je sa teškom mukom završila tu svoju kako vlasnici rada kažu edukaciju za promenu zanimanja, ona nije mogla da nađe posao u kafani. Sneža ima 45 godina a vlasnici kafana traže isključivo i samo mlade atraktivne devojke, koje bi pored ugostiteljskog rada, debelim i zadriglim matorcima koji su pokupovali naša preduzeća pružali i neke druge vrste razonode. Nasa drugarica Sneža se silom prilika zaposlila u pekari. Vlasnik pekare joj je rekao da probni rad traje tri meseca, i da radno vreme traje onoliko koliko ima posla; Da sa svojim kolegama ne diskutuje o njihovim primanjima jer kako kaže vlasnik pekare u demokratskom građanskom društvu je glupo i primitivno diskutovati za vreme rada a pogotovo o tome koliko ko zarađuje. Drugarica Sneža je prihvatila uslove i počela da radi. Radila je 10, 12 i 14 časova, sa svojim kolegama je bila na distanci komunicirala je krtko i samo ono što se tiče posla i ništa više od toga. Primala je platu 10.000 dinara mesečno. Po isteku tri meseca vlasnik njenog rada je rekao da hoće da je primi, ali pod uslovom da je prijavi da radi samo četri sata dnevno; Da bi manje plaćao penziono osiguranje, jer kako je obrazložio svoj uslov drugarici Sneži on može da nađe radnika kad hoće ali je human i želi da je ostavi da radi zato što ima dvoje dece. Drugarica Sneža je prihvatila uslove. I dalje je radila 10, 12 i 14 časova u zavisnosti od toga koliko ima posla i naravno za 10.000 dinara mesečno ali sa isplatama od 5-6 puta u toku meseca. Sneža je radila 5-6 dana pa dobije 1.500 dinara u kovertu, pa 3-4 dana pa dobije 5.000 dinara u kovertu pa 15 stak dana pa dobije ostatak, i tako već dve godine. Naravno za svo to vreme nije znala kolika su primanja njenih kolega. Za dve godine eksplatacije nije imala ni jedan dan bolovanja ili plaćenog odsustva, imala je samo jedan slobodan dan zbog smrtnog slučaja u porodici; i dva slobodna dana mesečno. Kada sam je pitao zašto je pristala na takve uslove tiho me je upitala: "pa ko će mene da primi da negde radim sa 46 godina života, kada nisam žena u trendu a ni član neke političke partije".

            I šta ostaje radničkoj klasi u Srbiji? Da živi u demokratskom, građanskom društvu, gleda B≡92 i teži ulasku Srbije u zbornicu evropskih ujedinjenih kapitalista odnosno evropsku uniju. Ali, ono što je zadatak radničke klase jeste da se probudi, osvesti i počne da se samoorganizuje. Samoorganizovati se znači početi od nule, bez i jednog soroševog evra za proteste, boriti se za svoja elementarna ljudska prava, prava na rad i prava na slobodu. To pravo radničkoj klasi omogućiće samo socijalističko društvo i revolucija, odnosno promena vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i samoupravljanje.

            Radnici i radnice, osvestite se, probudite klasnu svest, neka počne klasna borba za socijalizam na humanom i ljudskom Titovom putu.

            Neka živi kult rada. Živela radnička klasa Srbije i Jugoslavije. Samo složni i ujedinjeni vratićemo socijalizam u Srbiju a zatim i sve Republike Jugoslavije; Koja je realnost.

            Ziveo proleterski, samoupravni, kolektivni duh!

                                                                                                   Goran Rafailović

                                                                                             član CK Komunista Srbije